У мору популарних прича, пројеката и анализа о шеицима, фијатима, тржним и „аутлет“ центрима, мостовима, коридорима; потпуно скрајнута, маргинализована и дефаворизована у Србији остаје дебата, идејна разрада и политичка подршка неким изводљивим прегнућима у пољопривреди који би могли бити један од замајаца привредног опоравка земље.
Сијасет је респектабилних могућности које наше тле, искуство и традиција доносе у сфери пољопривреде, а посебно малим сеоским газдинствима која могу домаћинима донети не само економску самоодрживост и независност већ и профит и домаћу и међународну промоцију. С друге стране држава добија неколико социјалних случајева мање и поврх тога убира порез и пуни сопствену касу.За овај врло реалан и одржив концепт докази се могу пронаћи у свакодневним написима у штампи као и реалним животним примеримa широм Србије људи који развијају сопствени бизнис комбинујући на малим поседима воћарство, повртарство, сточарство, угоститељство и туризам!
Јасно је да концепт малих сеоских газдинстава постоји и у пракси функционише, и то као концепт који незапосленом може донети посао, гладном храну, а држави од социјалног случаја вредног радника, прегаоца и пореског обвезника.
У ери интернета када се безмало бесплатно можете представити читавом свету, преко сајтова, Јутјуба и друштвених мрежа, један од доскора највећих трошкова – маркетинг, минимализован је! Сасвим је извесно да неће сви Немци, Французи, Енглези, Мађари, Београђани, Новосађани хрлити на Море, Златибор и Копаоник. Увек има оних који траже ушушкана, неизвикана, мирна, гужвом неоптерећена места у потпуно природном амбијенту. Осим што је једно овакво газдинство економски самоодрживо пошто може да произведе храну и већи део енергије за сопствене потребе, оно потенцијалним туристима осим преноћишта и одмора може да понуди и здраву домаћу храну, различите посластице, непрскано воће, оно што се модерно назива „органском храном“, као и читав низ активности у природној средини од планинарења, брања дивљег воћа и разних спортова па до учествовања у различитим сеоским активностима.
Тренутак је да се пренемо и окренемо ћурак на другу страну. Ово није земља из које извире нафта или која има морску обалу али свакако јесте земља у којој се може производити здрава храна и пружити богатој клијентели одмор у здравој, зеленој средини.
држава треба да предузме читав сет мера, активности и пројеката како би подржала овакав концепт, јер, Ипак треба подсетити, да сви они примери о којима пишу новине и које можете срести у реалном животу, људи који су напустили задимљене градове и направили своја лепа газдинства на селу, нису чекали на државу и њену помоћ већ су своју судбину узели у сопствене руке.
Међутим, шта сеоски туризам може донети, рецимо, једној локалној сеоској туристичкој дестинацији?
Сеоске средине обично обилују значајним природним и културним развојним ресурсима, али и поред тога села прилично заостају у развоју у односу на градска урбанизована подручја. Ту су и миграције село-град, које су обично једносмерне. Исељавају се све структуре становништва, а нарочито млади, који не виде своју перспективу на селу. То је и разумљиво јер је домаћа пољопривреда слабо конкуретна и неефикасна, а држава својим мерама помаже само велике извознике, док обична мала домаћинства једва да остају “на нули” после целогодишњег напорног рада. На селу је лошији и квалитет живота, најчешће услед недовољно развијене комуналне и енергентске инфраструктуре, и лоше саобраћајне повезаности.
Сеоски туризам се јавља као потенцијални покретач руралног развоја. То се често људима сервира попут неке бајке, па људи превише и не верују у то. Међутим, сеоски туризам заиста може променити социо-економску слику неког руралног подручја, а позитивни ефекти су вишеструки:
– развојем сеоског туризма подстиче се развој пољопривреде, као примарне делатности на селу;
– сеоски туризам креира нова радна места, али и чува постојећа (у пољопривреди);
– туризмом се могу пласирати производи домаће радиности, што подразумева развој занатства;
– развој туризма на селу ствара нове пословне прилике и представља нову шансу за младе, чиме би се смањио негативан тренд исељавања у град;
– развој сеоског туризма претпоставља очување природне средине (екотуризам), али и локалне културе, традиције и обичаја (етнотуризам);
– развој туризма би селу донео веће шансе за изградњу бољих путева и побољшање инфраструктуре.
… Замислимо да се у једном пољопривредном селу неколико домаћинстава почне бавити сеоским туризмом. Неколико група гостију стидљиво дође и буду задовољни услугом, као и оним што су видели, доживели и упознали. Долазе нове групе. Постепено се просечан боравак са једног ноћења повећава на 2-3 ноћења.
Постоје веће потребе за смештајем у селу, па се још 2 домаћинства придружују. Туристи желе са собом да понесу неке сувенире, желе да купе домаће производе, домаћу храну, сокове, ракију, вино, мед. Они желе да зимницу набаве из села, јер су код њих у граду ти производи скупљи и мањег квалитета. То даје могућност осталим домаћинствима из села, која се не баве сеоским туризмом да туристима продају своје производе и остваре додатне приходе.
У селу постоји неколико добрих познаваоца околне природе. Они се ангажују као водичи за туристе. За туристе се организују излети и разноврсне активности које се додатно наплаћују. Локална кафана у селу постаје живописније место, у које током вечери сада навраћају и туристи, што привлачи и људе из суседних села. Продавнице у селу бележе већи промет, као и новоотворена сувенирница.
Сеоском туризму се окреће још неколико домаћинстава, а они који су кренули први проширују своје капацитете. За туристе се креирају нови садржаји, граде се нови објекти. Село сада може да прими 50-100 гостију у регистрованим лежајевима. Општина остварује приходе од боравишних такси који постају све приметнији. Развој сеоског туризма почињу да прате и медији. Иако читаву деценију чекају на нов асфалтни пут, ове године општина у буџету издваја средства за ту намену, као и за нов водовод, а у селу се граде викендице. Уређују плаже и купалишта, купују плацеви, отварају амбуланта и канцеларија поште.
Домаћини који се баве сеоским туризмом сада оснивају удружење и заједнички иступају на тржиште, као једна дестинација, са удруженим буџетима за промоцију. Сада се у селу може сместити и једна мања екскурзија. Деца основних школа долазе и уче о традицији, историји и наслеђу, док бораве у незагађеној природној средини. Све више школа почиње да се интересује за овакав вид екскурзивних путовања. Упоредо са ученицима (који долазе радним данима), викендом долазе породице из неколико градова.
Просечна зарада домаћинства од сеоског туризма сада са 200 еура месечно расте на 500 еура месечно. Многа од тих домаћинстава своје пољопривредне активности смањују на чисто симболичну меру, јер више немају времена за бављење пољопривредом, када већи финансијски ефекат остварују кроз туризам. То доводи до потражње за храном, коју ће набављати код својих комшија. Те комшије више не морају да одвозе своје производе сваког јутра до 30 км удаљене градске пијаце, већ своје производе продају комшијама који се баве сеоским туризмом. Производи остају свежији, квалитетнији и јефтинији (јер је цена умањена за вредност транспорта робе до пијаце и цену тезге на пијаци). Млади људи не напуштају село, јер не желе да раде 14х дневно у граду за мизерну плату. Остајаће на својим огњиштима (где зарађују више), дочекиваће госте и бавиће се послом који их чини задвољним и срећним. Жениће се и удавати, рађати децу и оживети школе које су пред гашењем.
Мештани суседног села, повучени искуством из првог села, крећу са истом причом, још интензивније. Гостима нуде и неке другачије садржаје. Одлучују се да привуку младе људе, којима ће пружити могућности да се у току дана баве различитим екстремним спортовима у околини села, а увече ће се приређивати разноврстан музички програм. Два села се сада међусобно могу посматрати као конкуренција, Али, два села могу ступити и у партнерске односе, удружити ресурсе и потенцијал и оформити руралну дестинацију која би донела једну потпуно нову, и нама данас незамисливу димензију развоја сеоског подручја.
ова прича представља микс неколико истинитих случајева из светских сеоских дестинација и њихове путеве развоја.
Рурални (сеоски) туризам се ослања првенствено на домаћу тражњу из урбаних подручја, тако да би његов интензивнији развој могао да допринесе преливању дохотка из привредно развијенијих урбаних региона у недовољно развијена рурална подручја (туристи свој новац зарађен у граду троше на селу). Тако би сеоски туризам допринео бржем привредном развоју руралних области, што би утицало на смањивање постојећег јаза у степену развијености руралних и урбаних подручја.