Столови су планина у Србији, југозападно од Краљева, између Ибра, Рибнице и Брезанске реке. Са ње се у свим правцима разилазе притоке поменутих река, које су дубоким долинама рашчланиле планину на дугачке гребене и косе и дале јој у целини звездаст облик. Главни планински гребен је на правцу север-северозапад-југ-југоисток, са највишим врхом Усовицом са 1375 m надморске висине у северозападном делу. Већим делом је под густом шумом. Западни обронци Столова формирају источни део Ибарске клисуре, а на њима се налази и тврђава Маглич.

Столови се звездасто спуштају са врхова Чикер ( 1324м ) и Усовица ( 1375м ) ка суседном Озрену, Баби и Студеној планини. Иако је окружена многобројним рекама планина је скоро гола са нешто мало букових и храстових шума. Претпоставља се да су шуме искрчене још у Средњем веку јер је шира околина Копаоника била значајан рударски центар немањичке Србије. Каснију садњу шума нису дозволили Турци јер је долином Ибра пролазила значајна саобраћајница. Познато је да је краљица Јелена Анжујска, супруга Уроша Првог садила јоргован у речној долини па је назив Долина јоргована актуелан и данас. Последњих година су падине Столова пошумљене четинарским стаблима. У оскудне шуме крупна дивљач само понекад наврати па се локални ловци могу задовољити са зечевима, фазанима и пољским јаребицама.

У планинским селима је све мање младих. Одлазе у Краљево на школовање а потом се разилазе по белом свету. Остали су старци у пустим кућама са десеткованим стадима и гробљима које ће ускоро да покрије трава заборава. Једино место на планини где се може још повремено чути дечији смех је планинарски дом “Ноне” испод врха Озрена, недалеко од села Гради. Дом припада планинарско – скијашком друштву “Гвоздац” из Краљева и најчешћи посетиоци су деца. Падина поред дома је савршена за скијање и санкање. На теренима нема жичаре, у дому нема струје а извор се налази у непосредној близини зграде. Све то посетиоцима не смета кад се окупе поред топлог камина у коме се суше вешалице од дивљачи. Када снег оде планина се поново забели од небројених нарциса који цветају крајем маја. Кажу да је тада на планини најлепше.

Претпоставља се да је име планине повезано са оближњим манастиром Жича у којој је “столовао” први српски архиепископ Свети Сава. Жича је један од најзначајнијих српских манастира. Црква посвећена Вазнесењу Господњем је подигнута 1210. године по налогу великог Жупана Стефана, који је у њој крунисан и постао Првовенчани, односно првокрунисани краљ Срба. Када је српска црква постала аутокефална (1219. године), Жича постаје њено прво седиште. Постоји предање да је сваки владар који се крстио у овој цркви правио посебна врата да не би пролазио куда су његови предходници прошли. Касније су та врата зазидана а народ Жичу зове “седмовратом” црквом. Манастир је више пута паљен и обнављан. Богата ризница је опљачкана а фреске су уништене. Жича се налази на северним обронцима Столова. Двадесетак километара уз Ибар, на западним падинама Столова се налази стари град Маглич. Историја Маглича је доста магловита али је познато да је у једном свом периоду град припадао цркви и да му је основна намена била одбрана манастира Жича и Студеница. Поред тога, град је нападачима са севера затварао улаз у Ибарску долину. Са својих осам кула на стрмој падини, Маглич је био тврд орах за нападаче али је био освајан као и остали средњевековни градови.