Спусти се, приповиједају, некад небо на земљу, земља отвори утробу, прасак се проломи над ријеком Ибром и из љубичасте полутаме изрони огроман комад рубина. Кад се земља смири, а небо избистри рубин на узвишици изнад равнице забљештати у пуном сјају и љепоти. Тако причају о љепоти манастира Жиче. О зрну рубина који на благој узвисини божански свијетли над краљевачком равницом и обасјава зубљом православља српски род више од осам вијекова.

У манастиру Жича, посвећеном Христу Спаситељу, за двије стотине година крунисано је седам краљева из династије Немањића. Кад су браћа, синови Стефана Немање принчеви Стефан Првовјенчани и Свети Сава 1219. године завршили зидање ове српске светиње, које је трајало десет година, одлучили су да то буде крунидбени манастир.

Тачно време грађења Жиче није забележено у изворима, па је утврђено посредним путем на основу података које доносе Доментијан и Теодосије, биографи Светог Саве. Они бележе да је грађење Спасовог дома започео Стефан Немањић још као Велики жупан, у доба када је његов млађи брат био старешина Студенице. Сава је, по речима Теодосијевим, надгледао зидање Спасовог храма. На основу тих података закључује се да је Жича подигнута у раздобљу од 1206. до Савиног одласка у Хиландар, 1217. године.

Изградња новог седишта српског Архиепископа трајала је доста дуго. Радови су убрзани после 1219. године када је, захваљујући Светоме Сави, добијена самосталност Српске Православне Цркве и Жича постала седиште српске Архиепископије. Наиме, као архимандрит Студенице, Свети Сава је 1219. кренуо у Никеју, тадашњу престоницу Васељенског Патријарха. Патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор I Ласкарис додељују архимандриту Сави Акт о аутокефалности Српске Цркве, хиротонишући га на Цвети 1219. године за првог српског архиепископа.

Међу првим пословима које је Сава урадио по повратку из Никеје било је довршење Жиче. „Црква велика, али још не беше написана“. Сава се већ првих дана по доласку договарао са својим братом Стефаном шта треба „за завршетак Свете велике Архиепископије, коју од почетка зачеше са великом љубављу“.

У Жичи је већ 1220. године Архиепископ Сава хиротонисао осморицу епископа.

Црква Светог Спаса је прошла кроз грозоте ратова, пожара и разарања сваке врсте, која су пуних седам и по векова пратила њену историју, па је право чудо што је њено сликарство и у тако скромном обиму до данас уопште очувано.

Унутршњост храма није, као некада, сва прекривена фрескама. Од целокупног њеног монументалног декора једва је остала петина, а од тога веома мало најстаријег, из двадесетих и тридесетих година XIII века – из доба њених првих ктитора, и то само у певницама и кули. Више је сачувано живописа у олтару, наосу, капелама и на улазу, обновљеног у првој половини XIV века. Све остале исликане просторије цркве потпуно су уништене.

Било је то сликарство изразите лепоте, невиђено до тада у Србији. Према Теодосијевој тврдњи, Свети Сава је 1219.г. повео из Константиновог града византијске мраморнике и сликаре у намери да доврши Жичу. Осим тога, он уводи обавезу сигнирања, исписивања натписа и имена светитеља на српском језику. Овог обичаја строго су се придржавали, од времена осликавања Студенице па све до краја XIII века, поручиоци живописа средњевековне Србије.

Место на коме је у оквиру средњевековне српске државе подигнут Манастир Жича, одабрано је под утицајем крупних државно-политичких и привредних услова. Чвршће организационо повезивање територија које је Немања само нешто раније припојио Рашкој и непосредна експлоатација плодних подручја која су тада дата на коришћење и управљање Цркви, спадају свакако међу основне.

Жича је основана са недвосмисленом намером да буде седиште Архиепископије где ће се крунисати краљеви и постављати Архиепископи Српске Православне Цркве. Архиепископија је требало да буде подједнако удаљена од византијског Цариграда и латинског Рима.

Осим тога, међу великим српским манастирима Жича се тада налазила најудаљеније од евентуалне опасности која је долазила са југоистока од крсташког латинског царства или од Бугарске.

Најстарији историјски извори о Жичи су две повеље краља Стефана и његовог сина Радослава, из друге и треће деценије XIII века, преписане у XIV веку на зидове пролаза, испод куле на улазу у цркву.

У оснивачкој повељи поименично су наведени дарови и повластице које је Жичкој Епархији дао Првовенчани краљ са својим најстаријим сином, одређеним за његовог наследника. Краљ дарује Спасову цркву на првом месту реликвијама, затим фрескама и иконама, златним и сребрним сасудима, рипидама, покровима и завесама, богослужбеним одеждама, Еванђељима и књигама. Од тих икона и сасуда, од тканина и књига, које су морале чинити од Жиче једну од најбогатијих ризница у Србији, и може бити, на југоистоку Европе, већ одавно нема ни трага – оне су скоро све уништене.

Највећи део Жичке повеље садржи податке о даровима у земљишном имању. Првовенчани краљ је Жичи даровао 57 села и заселака, што значи више од хиљаду хектара земље и неколико хиљада људи који су обрађивали земљу или се бавили занатом. Главна група дарованих села налазила се у непосредној близини Жиче, у Хвосну, у Црној Гори. Занимљиво је да данас, после осам векова, од ових села 38 носи иста имена.

Уз плодну земљу у равници, Жича је оснивачком повељом добила и осам планина са 217 пастирских породица. Жичи су припадале као пасишта планине Жељин, Котленик, Слане пољане, Јаворје и Луковица.

Владари који су наследили Стефана Првовенчаног даривали су Архиепископију имањима на Косову и Дреници. Од средине XIII века, Архиепископ је располагао и тврђавом која је у случају опасности могла да штити архиепископске драгоцености и светиње, архиву и библиотеку. Био је то град Маглич, утврђен двор подигнут на двадесетак километара од Жиче. У њему се и данас виде остаци архиепископске палате и цркве Светог Ђорђа.

 

Извор: www.zaduzbine-nemanjica.rs