Краљево је град у централном делу Србије, у рашком округу.

Краљево никад није било престоница, иако му је име с престолом повезано. И не само име.

Као доказ, Краљевчани ће вам одмах показати заставу и грб града – седам круна симболише седам крунисања српских краљева у Жичи. А кад се томе дода и близина задужбине великог жупана – Студенице, затим Љубостиња, Градац, средњовековна тврђава Маглич – све то показује да је Краљево, како кажу локалне легенде, „првобитна српска област“.

Ипак, историја памти Краљево тек од 14. века. Мада, тада је то било село под именом Рудо Поље. Од турске окупације, одомаћило се име Карановац.

После потписивања Пожаревачког мира, Карановац је био богата занатлијска варош, важно погранично насеље у ком су се окупљали Турци, одбегли из места која су припадала Аустрији.

„Кад је краљ Милан дошао у посету Карановцу, одлучено је да, у част проглашења Србије за Краљевину, Карановац промени име у Краљево; 1949. године долази до промене имена у Ранковићево, како се звало до 1955. године“, објашњава хронологију промене имена историчар Драган Драшковић, директор Народног музеја у Краљеву.

Да ли је то овај град деценију раније предвидео Брионски пленум? И како су мештани били тако вешти да у доба социјалистичког самоуправљања граду врате монархистичко име? Ипак, одговор на та питања није забаван као што се у први мах очекује. Више је сведочанство о бурној и трагичној историји.

Четврти краљевачки батаљон страдао је у Другом светском рату, а ту је и извршена одмазда – сто за једног убијеног Немца, 50 за рањеног, тако да су власти ипак одлучиле да те краљевачке „заслуге“ у НОБ-у не буду заборављене и то је, према Драшковићевом објашњењу, кључни разлог зашто је Краљево и у послератном периоду добило то име.

По брзој промени имена, Краљево је озбиљно конкурисало да претекне државу у којој смо живели.

Краљевачком калдрмом шетали су бројни владари, а осим имена, Обреновићи су оставили још један значајан траг.

Краљево има један од најстаријих урбанистичких планова на овом простору. У центру града – савршено правилан круг до којег воде улице које се, опет, укрштају под правим углом.

Тај план нацртао је лично кнез Милош, 1832. године, када је посетио тадашњи Карановац, затраживши тепсију са песком у коју је уцртао круг.

„Тада су ударени темељи и сачуван је урбанистички план и мрежа улица са кружним тргом“, објашњава Драшковић и напомиње да је Краљево, са Пожегом, други град у Србији који је добио урбанистички план.

Чувени Милутин, како Краљевчани називају споменик посвећен српским војницима страдалим у балканским и Првом светском рату, средиште је окупљања и градских дешавања.

На тргу се некада давно трговало, а забележено је да је чак и један британски дипломата с краја 19. века био одушевљен пијацом у облику правилног круга.

Тада је и главна варошка улица названа Први сокак. Мада, један сокак даље од центра стекао је популарност – након што је о њему испевана једна од најлепших кафанских песама.

Град Краљево захвата површину од 1.529 км². Налази се на надморској висини 190-208 м, на ушћу Ибра у Западну Мораву, од шумадијских планина (Котленик) до копаоничке групе планина (Жељин, Гоч и Столови). На западу се ослања на планинске делове Старог Влаха (Јелица, Чемерно).
Град Краљево на северу граничи са општинама Чачак, Кнић, Крагујевац и Рековац, на истоку са општинама Трсетник, Врњачка Бања и Александровац, на југу са општином Рашка и на западу са општинама Ивањица и Лучани.

Према попису из 2002. године у граду Краљеву живи 121.707 становника, од тога 59.670 мушкараца и 62.037 жена. Просечна старост становника је 40,5 година. У градским насељима живи 51,7% грађана а у приградским насељима живи 48,3% становништва.