Планински масив Столови, који се са јужне стране издиже повише Краљева, манастира Жиче, Матарушке Бање, средњовековног града Маглича и Ибарске клисуре, осим по столетним шумама, прелепим пропланцима и мирисним нарцисима, препознатљив је и по још једној несвакидашњој атракцији – крду од педесетак полудивљих коња који већ дуже од три деценије опстајавају на овој планини. Дивљи коњи су права реткост у Европи, а у Србији их има у близини Власинског језера и на Старој планини, ипак по њиховој бројности једино се Столови са правом могу назвати – планином дивљих коња.
На Столове, чији највећи врх Усовица досеже до 1.375 метара, питоме коње су најпре доводили њихови власници – мештани села подно планине и да им, бар током лета не би били на терету, остављали у планини због обиља здраве и сочне хране. Временом, коњи су остављани све дуже, па чак и да презиме, а онда је крдо почело да се осамостаљује и умножава, па и да поприма особине дивљих коња потпуно независних од људи.
Тако се, упркос томе што су неки коњи остарили и угинули, крдо предвођено легендарним пастувом Мором, постепено увећало на педесетак коња којих би вероватно било и знатно више да није сурових планинских услова. Многа нејака ждребад сама страдају или, још недорасла, заврше као плен изгладнелих вукова, а понекад и безобзирних двоножних крадљиваца. Коње, који све то преживљавају, међутим, више ни њихови власници не могу да врате с планине. А, и кад им то некако успе, коњи, после дан-два, опет побегну у планину, на слободу и своје небеске висине.
– На Столовима имам осам својих коња и сви су чиповани. Због дугогодишњег самосталног боравка у природи то су сада полудивљи коњи, али и даље веома паметне, племените и одане животиње. Као и остали власници коња на Столовима, редовно их обилазим, тимарим и храним – прича Драган Коматовић (63) из Жиче, председник Удружења љубитеља коња “Столови”, које броји седамдесетак чланова.
Сурови планински услови, нарочито у зимском периоду, не иду у прилог опстајавању полудивљих коња. Неприступачни и често завејани шумски путеви и стазе онемогућавају власнике и остале љубитеље да их по снегу обиђу и донесу им храну.
Иако планина надомак Краљева са крдима полудивљих коња свакако представља неискоришћен туристички потенцијал, на том плану се мало шта померило са мртве тачке. Све се и даље своди на ентузијазам чланова овог Удружења који не крију своју љубав према природи и племенитим животињама.
– Не каже се без разлога да ко воли коње, воли и људе. А, да не остане све на речима, Удружење је сопственим средствима на врху Столова подигло и планинску колибу, да се онај ко се задеси на планини огреје, окрепи или склони од невремена. Недавно смо водили ученике Пољопривредне школе да виде коње на планини и били су одушевљени. Грлила су деца коње као да су им род најрођенији – додаје Коматовић.
– Критично је било у фебруару 2012. када је нападао велики, готово незапамћени снег. Тада смо коњима хеликоптерима МУП дотурали кабасту храну – присећа се Коматовић. – Планирали смо да за коње горе направимо посебне тремове са такозваним јаслама, али за то је потребно мало више новца. Мада, опстају коњи на Столовима и у тешким условима. Знају сваки камен, сваку врзину на планини, знају где има заветрине и где могу да се склоне када почне да дува хладан планински ветар. Природа је чудо, нема шта…